Hronična mijeloidna leukemija (HML) je vrsta raka krvi koja nastaje kada dođe do nekontrolirane proliferacije abnormalnih bijelih krvnih zrnaca u koštanoj srži. Ova bolest obično napreduje polako, a simptomi mogu uključivati umor, gubitak težine, noćno znojenje i oticanje trbuha. Dijagnoza se obično postavlja pretragom krvi i koštane srži. Postoje različiti tretmani koji se koriste za HML, uključujući hemioterapiju, imunoterapiju i transplantaciju koštane srži. Konačni ishod bolesti ovisi o mnogim faktorima, uključujući stadijumske bolesti, starost pacijenta i opće zdravstveno stanje.
Hronična mieloidna leukemija (HML) je uzrokovana specifičnom genetskom promenom u hematopoetskim ćelijama koja dovodi do hiperproliferacije granulocitnih prekursora. Ova genetska promena, poznata kao Filadelfijski hromozom (Ph), nastaje kao posledica reciprocne translokacije između hromozoma 9 i 22 (t(9;22)(q34;q11)), što dovodi do stvaranja hibridnog BCR-ABL1 gena. Ovaj hibridni gen proizvodi abnormalni protein koji ima konstitutivnu tirozin kinaznu aktivnost, što dovodi do nekontrolisanog rasta i preživljavanja ćelija. Terapija ciljanim inhibitorima tirozin kinaze, kao što su imatinib, dasatinib i nilotinib, omogućila je značajna poboljšanja u lečenju HML.
Rani simptomi i znakovi hronične mieloidne leukemije (HML) su često nespecifični i mogu biti slični simptomima drugih oboljenja. Među najčešćim simptomima su:
- Umor i slabost
- Gubitak apetita i/ili gubitak telesne mase
- Blagi bol u stomaku
- Povećanje veličine slezine i jetre
- Česte infekcije
- Povišena temperatura
- Znojenje u toku noći
- Bol u kostima i zglobovima
Ovi simptomi i znakovi obično se postepeno pogoršavaju tokom vremena i mogu biti otkriveni slučajno prilikom rutinskog pregleda krvi. Ukoliko osoba ima bilo koji od ovih simptoma, ili postoji sumnja na prisustvo HML, potrebno je konsultovati lekara radi daljih ispitivanja i dijagnostike.
Dijagnostika hronične mieloidne leukemije (HML) obično uključuje niz testova i postupaka. Evo nekih od uobičajenih testova koji se koriste u dijagnostici HML:
- Krvni testovi: Uzorak krvi se uzima radi ispitivanja broja belih krvnih zrnaca i količine hemoglobina.
- Biopsija koštane srži: Postupak koji se koristi za uzimanje uzorka koštane srži radi ispitivanja broja i tipa krvnih ćelija.
- Citogenetska analiza: Test koji se koristi za otkrivanje specifične genetske promene poznate kao Filadelfijski hromozom.
- Molekularna analiza: Test koji se koristi za identifikaciju specifičnog hibridnog BCR-ABL1 gena koji se javlja kao posledica Filadelfijskog hromozoma.
- Testovi za procenu stadijuma bolesti: Uključuju CT i PET skenove, ultrazvuk i druge metode za procenu veličine i rasporeda tumora i drugih abnormalnosti.
Na osnovu rezultata ovih testova, lekar može da utvrdi dijagnozu HML i proceni stadijum bolesti kako bi se odredio najbolji način lečenja.
Pracenje broja trombocita u krvi kod hronične mieloidne leukemije (HML) je važno iz nekoliko razloga.
HML može da dovede do povećanja ili smanjenja broja trombocita u krvi. Trombociti su krvne ćelije koje su neophodne za zgrušavanje krvi i sprečavanje prekomernog krvarenja. Ako je broj trombocita nizak, pacijenti sa HML mogu biti skloniji krvarenju, dok povišen broj trombocita može povećati rizik od stvaranja krvnih ugrušaka.
Praćenje broja trombocita u krvi može ukazati na to da li se bolest pogoršava ili poboljšava. Na primer, ako je broj trombocita povišen, to može ukazivati na prelazak bolesti u ubrzani stadijum ili blastnu krizu, dok smanjenje broja trombocita može biti znak dobrog odgovora na terapiju.
Praćenje broja trombocita u krvi je takođe važno za donošenje odluke o lečenju HML. U zavisnosti od broja trombocita u krvi, lekar može odlučiti da promeni terapiju ili da sprovede dodatne mere za sprečavanje komplikacija.
Ukratko, praćenje broja trombocita u krvi je važno za procenu zdravlja pacijenta sa HML i za donošenje odluka o lečenju. Redovne kontrole i praćenje broja trombocita u krvi mogu pomoći u održavanju dobrog zdravlja i sprečavanju komplikacija.
Hronična mieloidna leukemija (HML) se može lečiti na različite načine, uključujući terapiju ciljanim inhibitorima tirozin kinaze, hemioterapiju, transplantaciju koštane srži i druge metode.
Najčešći način lečenja HML u današnje vreme je terapija ciljanim inhibitorima tirozin kinaze, kao što su imatinib, dasatinib i nilotinib. Ovi lekovi ciljaju i blokiraju enzim tirozin kinazu koji je odgovoran za rast i širenje leukemijskih ćelija. Ovi lekovi obično daju dobre rezultate, smanjujući broj leukemijskih ćelija u krvi i koštanoj srži i sprečavajući prelazak bolesti u ubrzanu fazu i blastnu krizu.
Hemioterapija se takođe može koristiti u lečenju HML, naročito u ubrzanoj fazi ili u blastnoj krizi. Ovaj tretman koristi jaku hemijsku terapiju za uništavanje leukemijskih ćelija, ali može imati ozbiljne nuspojave.
Transplantacija koštane srži se takođe može koristiti za lečenje HML, naročito u slučajevima kada terapija ciljanim inhibitorima nije uspela ili kada postoji visok rizik od relapsa. Ova procedura uključuje zamenu oštećene koštane srži zdravom koštanom srži od donora koji je genetski srodan pacijentu.
Odluka o izboru tretmana HML zavisi od mnogih faktora, uključujući stadijum bolesti, starost pacijenta, opšte zdravlje i druge faktore. Lekar će proceniti svakog pacijenta pojedinačno i preporučiti najbolji način lečenja za tu osobu.
Prognoza za hroničnu mieloidnu leukemiju (HML) se znatno poboljšala u poslednjih nekoliko decenija, pre svega zahvaljujući uvođenju terapije ciljanim inhibitorima tirozin kinaze, poput imatiniba, dasatiniba i nilotiniba.
Danas se očekuje da će većina pacijenata sa HML doživeti normalnu životnu dob ukoliko primenjuju terapiju prema savetima lekara i ukoliko se pridržavaju redovnih kontrola. Međutim, kao i kod drugih vrsta raka, prognoza zavisi od mnogih faktora, uključujući stadijum bolesti, starost pacijenta, opšte zdravlje i druge faktore.
Uz terapiju, redovne kontrole i pravilno praćenje, pacijenti sa HML mogu živeti dugo i kvalitetno živeti. Međutim, veoma važno je da se pridržavaju saveta lekara i da redovno dolaze na kontrole, kako bi se na vreme identifikovale eventualne komplikacije ili nuspojave terapije.